Uključi svetlo, osvetli mrak

„Nije važno koliko smo dugo zarobljeni u osećaju o vlastitim ograničenjima. Uđemo li u mračnu sobu i uključimo svetiljku, nije važno je li soba bila neosvetljena ceo dan ili sedmicu, ili deset hiljada godina – pritisnućemo prekidač i u sobi će zavladati svetlost. Kad se jednom povežemo sa vlastitim sposobnošću da volimo i budemo srećni… svetiljka je uključena . Svetlo koje čovek upali za sebe svetli kasnije i drugima.“

Šeron Salcberg

Nekako s jeseni, uvukla se neka tišina u mene. Ne mirna, lagana tišina kao dašak vetra, već otežala, zgusnuta, onako tinjajuća. Zaćutala sam. Ne , to nije bilo moje, ali je bilo. Da li sam čistila? Jesam.

Da li sam bila voljna da otpustim? Verujem da nisam jer bi otišlo.

Onda kada noć skraćuje dan i uvuče se sa prvim maglovitim jutrima i kišom koja lagano, jedva čujno sipi , osvestila sam jedan deo sebe. I nije mi se dopalo.

Da li sam odbijala da prihvatim? O da. Jesam , kako da ne, inače bi brzo prošlo.

Osvestila sam da sam kao lav koji se sakrio u mišju rupu, skupio se sav, šćućurio , gleda kroz rupicu i glasa ne pušta. Ko veli, ćuti i trpi. Da se ne zamerimo. Šta će drugi da kaže na to? Da li sam to ja ili mama u meni?

Razmišljam nešto, da li stvarno jedan lav može da se ponaša kao miš ili ga je jedan mali strah, kao što je i miš mali, saterao u rupicu iz koje ne izlazi dok ne izbaci šapu na kratko i proveri da li je sigurno. Šta ako je malo pobrkao lončiće?

Strah je mali , ali možda i nije. Šta je to veliko i malo? Strah je strah. I šta je duboko, skriveno, prikriveno, neizrečeno, nedorečeno ispod tog straha? Hoću li sve to iseći i poništiti bezbroj puta?

I tako sam tinjajući u sebi, ćutala.

I ništa se nije dešavalo. A lav je tražio promenu i još uvek ćutao. I opet se ništa nije dešavalo. Onda sam u tri navrata i bukvalno ostala bez glasa. Šta je ovo? Šta ću s tim? Mogu li ovo promeniti?

Osvestila sam da sam oduvek htela za sebe da budem samostalna u svim sferama života, ali da nisam bila spremna da prihvatim odgovornost za sebe na tom mestu. Uvek sam se sklanjala iza drugih, mada sam u sebi znala da imam snagu da izađem ispred i da ja povedem i sebe i druge. I često sam u raznim oblastima života nailazila na ljude koji su nekada više verovali u mene nego ja u sebe, sa željom u očima: „Vodi nas“. Uspavani div ili lav u mišjoj rupi?

I onda su se na mom putu pojavili učitelji, oni koji su hteli da ukrote lava, koji je inače bio lažno krotak ,samo da vam kažem, i da ga stave u svoje kaveze, u svoje ciljeve, timove i projekte. I lav je pobesneo, razbio zidove oko sebe i tri puta , jasno i glasno rekao NE. Baš tako, jednostavno,

NEEEEEE!!!

Oblaci su se raščistili, glas mi se vratio. I nije bilo duge kao u filmovima, ali su se otvorila vrata novih mogućnosti za mene. Figurativno, duga se ipak pojavila. Samo sat vremena posle trećeg ne, pronašla sam poslovni prostor koga sam vizuelizovala još pre četiri godine u ciljevima – da je svetao i topao, da je okružen zelenilom i da gleda na reku i da ga delim sa drugaricom.

I evo me sada u novom poslovnom prostoru , na novoj adresi i na novom, samostalnom početku. Da li će lavu sada biti teško da samostalno lovi i gospodari širokim prostranstvima? Lav nije sam, on formira svoj tim oko sebe, one koji ga poštuju i koje on poštuje i koji saradjuju sa njim i koji su doprinos jedni drugima na putu do zvezda.

Konačno sam , onda kada sam rekla „Ne“ šablonima i stala iza sebe i svojih snova, otvorila novi put i upalila svetlo i za sebe i za druge.

Dobro došli u novi prostor „Puta zdravlja“, u Fruškogorsku 49/33.

I neka svetlo koje sam ja upalila osvetli i vaš put ako tako izaberete, a ako ne, recite ne starim programima i upalite vaše svetlo.

Nagrada sledi.

Čekam vas.

S ljubavlju,

Aleksandra Obradović