Stavljanje osvajača na probu

„Pre nego što će ostvariti neki san, Duša Sveta uvek nastoji da proveri ono što si naučio tokom puta. Ona to ne čini iz zlobe, nego da bismo mogli zajedno sa našim snom, da takođe ovladamo lekcijama koje smo naučili idući prema njoj. To je trenutak kada većina ljudi odustaje. To je ono što mi u pustinji umemo da kažemo: umreti od žeđi u trenutku kada su se palme već pojavile na horizontu. Potraga uvek počinje početničkom srećom. A redovno se završava stavljanjem Osvajača na probu.“

Paulo Koeljo – Alhemičar

Moj put, profesionalni, lični ili kako god da ga nazovem i iz kojeg god ugla da ga pogledam, nikad nije bio jednostavan. Volela bih da jeste, ali možda i ne bih. Iz svake „greške“, „promašaja“, „pada“ ustajala sam jača, spemnija, svesnija. Vremenom sam naučila da na nevolje gledam kao na skrivene prilike. „Ono što te ne ubije, ojača te“, kažu naši stari. Ja potpisujem.

Zanimljivo mi je gledište da umem da ukomplikujem stvari, sa otvorenošću deteta da istražujem svet, prigrlim ljude i događaje otvorenog srca, bez prosuđivanja, da upadnem u „nevolju“, sagledam je, brzo promenim tok i nastavim dalje.

Ima nešto u onom tekstu: „Padnem, ustanem, ispravim krunu i idem dalje“. Bar sam ja jedna od tih kraljica.

Pored gorepomenutog talenta da „upadam u nevolje“, imam i jedan koji više volim a koji mi je nekako povezan sa prethodnim - da slušam svoje srce i da tamo gde mi ono ukaže na put, da taj put pratim i da istrajem u tome da dobijem ono što želim.

Da li je uvek bilo lako? Baš i nije, mada sam tome težila. Da li je uvek bilo jednostavno? Nije, a volela bih da jeste.

Sada znam da su svi izazovi koje imamo na svom putu zapravo blagodeti, da se dešavaju za najveće dobro ili su to putokazi koji nam ukazuju da treba da verujemo u ono što tražimo za sebe i da se učimo strpljenju. „Strpljen - spasen“.

I onda kada nam se nešto ne otvara, kada bez obzira na uloženi trud ne dolazimo do željenog rezultata, možda je samo pokazatelj da treba malo da zastanemo, odmorimo se, odvojimo se od „problema“ i zatražimo da se postojeća situacija razreši na najbolji mogući način za sve nas. Jednostavno, stanemo i radimo nešto drugo, zabavljamo se.

Naše barijere, zidovi koje smo podigli prema sebi i prema drugima, prema postojećoj situaciji, često su glavni krivci za to što se određena situacija ne razrešava. Kada tu još umešamo naše projekcije, očekivanja prema tome kako će se određena situacija razrešiti, ko će sve u tome učestvovati i kada će to biti, zacementirali smo već podignute zidove i barijere.

Kako srušiti te zidove?

Mi smo ti koji smo ih podigli oko sebe, mi ih možemo i srušiti. Nekad i mala pukotina u našem zidu može da dovede do urušavanja, potrebno je samo da budemo voljni da ih srušimo. Mala pukotina može doneti svetlost u naš život i osvetliti nam put. Samo treba da se otvorimo ka primanju i ka beskonačnim mogućnostima kako naša situacija može da se razvije.

Da li može biti lako? Može. Opustite se, otpustite i vi budite ta lakoća, radost i obilje koje tražite da se pojavi. Samo budite. I verujte da su čuda moguća. Jer život je čudo i vi ste čudo. Šta je onda još moguće za vas?