Krhkost i lepota života

Tanane senke svakodnevice nas često uvlače u svoje igre. Grimizne, često neprimetne. Obuzme nas sivilo i monotonija, i mi tako, na autopilotu , živimo život. Nekad manje, nekad više postoji odstupanja od matrice. Uvek isto, kao u krugu dvojke. Tek ponekad se izmestimo iz šeme da bismo se što pre vratili u nju. Čije je to? Da li je to naš izbor ili smo preuzeli od  nekog drugog?

Juče sam saznala da mi je umro školski drug, generacija, samo drugo odeljenje.  Jedva sam  ga poznavala. Samo se ugasio i preselio u drugu dimenziju. Samo tako. Jednostavno.

Odustao ili odlučio da ode?

Onda se u meni probudilo ono što mi se uvek dešava u takvim situacijama – svest o mojoj smrtnosti i putovanju u nepoznato.

Kažu da ne postoji veći strah za čoveka od straha o smrti. Gubitak kontrole ili vezanost za ovaj materijalni svet?

Kažu da nam je rođenjem i taj dan dat, negde zapisan ali kada bismo ga znali sve ne bi imalo smisla. Znači, to bi moglo da bude sutra, prekosutra ili za 50, 100 godina. Niko to ne zna. Šta onda možemo izabrati za sebe?

Ja biram život u koloru: oblačim svoju crvenu jaknu – kažu na radost.

Zahvaljujem  na danu u kome sam se probudila i svesnosti o tome koliko još imam toga da podarim svetu. Pišem svoju viziju krupnim slovima, za svaki slučaj, da me vid ne prevari. S radošću je dopunjavam, prepravljam, kreiram. Ako mi se ne sviđa pocepam stranicu i pišem ponovo.

Stavljam pečat na isprazne razgovore, kafenisanja bez razloga, drame, traume, prepričavanja priča koja nikome ne služe, ogovaranja.

Biram radost i odlučujem da više vremena provedem sa ljudima koje volim, da se više igram  decom nego  porukama na  fejsbuku. Tamo ništa neću propustiti, ali vreme provedeno sa decom onda kada sam im potrebna može biti značajno.

Manje ću brinuti a više verovati u čuda. Dozvoliću sebi da odlutam u svoj čaroban svet i da stvaram u sunčanim bojama. Znate, kada ste sunce, grimizna se samo rasprši, nestane. Samo probajte. Lako je.

Jutro ću provesti na Dunavskom keju i gledati Sunce koje se probija od strane Petrovaradina. Uživaću u njegovom odsjaju u vodi i gledati kruzere kako dolaze u pristanište i stare alase kako na svojim malim čamcima navlače ribu.

Od danas, više volim sebe. Manje ću se kritikovati, a više uživati u životu. I sve projekcije i očekivanja koja imam prema sebi i drugima, pustiću da odu niz vodu.

I to sve u skladu sa rečima velikog pisaca Paula Koelja :

"Jednog dana ćeš se probuditi i više neće biti vremena da uradiš stvari koje si oduvek želeo uraditi. Uradi ih sada."

Kako bi vaš život izgledao kada biste iskoristili svaki svoj dan?